Živimo u veoma teškom, neizvesnom i nesigurnom vremenu, gde smo u nezaustavljivom oblikovanju toka sudbine, svojom greškom i tuđom željom, mnogo toga što je trajno smestili u prolazno.

Osvrtanjem  za proteklim vremenima i u njemu na jednu uzvišenu ličnost, kakav je vojvoda Živojin Mišić, pokušavamo da sprečimo ukidanje morala kao društvene kategorije koja pravi jasnu granicu između dobra i zla i ne dozvoljava brisanje istorijskih sudova, njihovo ispravljanje, prekrajanje pa čak i poništavanje prema zahtevima obnevidele politike lišene mudrosti i budućnosti.

Živojin Mišić je rano spoznao da su borba i stvaralaštvo, strepnja i odgovornost, dinamika i dramatika, prirodno i normalno stanje u čovečijem bitisanju i delanju i u tom prozrenju, zasnovanom na srpskoj istoriji, tradiciji i duhovnosti, gde su čovečnost i junaštvo u istoj ravni, svojim vojnicima poručio: “U borbi protiv neprijatelja neka vaš mač bude molitva, i neka vaša molitva bude mač!“

Njegovo vizionarstvo o Evropi, posle završenih ratova  i zlodela kojeg su počinili njeni vojnici u Srbiji, ni danas nije izgubilo značaj i aktuelnost. Mišić kaže: „Nama su uglavnom propovedali  naivno-idiličan pogled na evropsku kulturu, a njihovi crni bezdani duše i istorije su zaobilaženi i prećutkivani. Evropa je pogrešno razgraničila dobro i zlo: herojski se ubrajaju u zločince, a ljudi bezvoljni, plašljivi i patriotski umrtvljeni, uzdižu se kao čestiti. Samo naivni ljudi mogu misliti da je osmeh uvek dobronameran, da je naklon uvek učtiv, da je popustljivost uvek razborita, da je udarac uvek uvredljiv, da se napadom uvek izražava neprijateljstvo,  a pričinjavanjem patnje – mržnja.“

Vojvoda Mišić i njegovo delanje u miru i ratu pripadaju malom broju onih srpskih velikana koji zrače rodoljubljem, duhovnošću i verom u Boga i sebe, i koji dostojanstvom, doslednošću i nacionalnim ponosom privlače i pozivaju na nadahnuće u želji za sjedinjavanjem istorije i umetnosti.

Njegovo hrabro i  časno stremljenje ka slobodi – najuzvišenijem cilju ljudskog stradanja i postojanja – kroz surova vojno-politička i diplomatska bespuća u kojima se Srbija našla na početku HH veka, potvrđuje Mišićev talenat, znanje, umeće, veštinu i rešenost oficira i komandanta da u nezaustavljivom toku istorije pronađe čvrst oslonac jedino u svom-srpskom vojniku koji, sa praznom torbom i puškom, a punim srcem, ukršta ratnu sreću sa daleko nadmoćnijim i opremljenijim neprijateljem i uobličava svoju i tuđu sudbinu.

U vojnoj istoriji retko će se sresti tako častan oficir koji je iskrenim odnosom prema pretpostavljenima i potčinjenima, sve radio ispravno da bi išao uspravno. To  je čovek koji je svetosavski podnosio sve tegobe dugotrajnog vojničkog života, okovan nemaštinom i ličnom neizvesnošću,  pri čemu je za napore u ratu „nagrađivan“ nepravdom u miru.

Slavni vojvoda Živojin Mišić, nije imao političkih ambicija. Naprotiv, životno i ratno iskustvo uverili su ga da je politika „krvava i prljava borba za vlast“. Ali čovek sa visokim obrazovanjem, istorijskom savešću, vojničkim revnovanjem i kolubarskom zavičajnošću, dobro je razumeo da politika može biti borba za slobodu i opšte dobro samo ako je u službi  Otadžbine, moralno utemeljena i potčinjena nacionalnim i državnim interesima.

Zato će u svojim rukopisima za drugu knjigu „Strategija II“, koja nije završena ni objavljena zbog prerane  smrti, zapisati: „Srpsku politiku od 1918. godine, ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu, osim pogrešnog državnog uređenja, karakteriše istorijsko neznanje, jugoslovenske zablude, srpski idealizam i odsustvo budućnosti...“ 

Uneće među njih i razgovore sa svojim zemljakom, jednim od najumnijih ljudi vaseljene, prosvetiteljem i duhovnikom svetosavske snage, ocem Nikolajem Velimirovićem. Mišić piše: „Nikolajeve najlepše misli predstavljaju najtačnije odgovore na iskrena pitanja prostih ljudi.  I sam njegov duhovni i moralni život privlači ljude njemu i njegovoj reči. Njegova veličina je u njegovom strpljenju da sa zadovoljstvom sasluša i onoga ko mu protivreči. Rekao sam mu da u našem praštanju ne blista samo hrišćanska vrlina nego i naša lakomislenost i površnost. Praštamo ono što je neoprostivo, kada se praštanje graniči sa saučesništvom u zločinu. Duše pobijene nevine dece, sestara, braće, majki i naših očeva proklinju nas jer ih nismo, ne samo osvetili, nego čak ni sahranili hrišćanski, ni imena napisali na grobovima .  Svi unapred računaju s tim da se Srbin neće osvetiti pa se i ne plaše da ponove zločin. Zaboravili smo da je Gospod rekao ,ko digne  mač, od mača će i poginuti. A mi praštamo svakom i za sve! Pravimo se milostiviji od  Hrista Boga! Čudimo se i tragamo za uzrocima naše krivice a ona samo što nam oči ne istera. Udružili smo se sa zlima, ušli u zajedničku državu sa neprijateljem i predali im se: pognuli smo im glave, prepustili zemlju i narod i –oprostili! A oni se čak nikad nisu ni pokajali za svoje zločine.“

U uzoru Milunke Savić, divio se svim ženama i govorio da se ženino viteštvo ogleda u tome što je ona bila ta koja je obnavljala srpski duh uvek kada je bio pred zatiranjem posle velikih ratova i velikih izgibenija muškaraca. Ona je svojom izvornom snagom rađanja obnavljala srpsku državu i čuvala njene zavete. Žena je ta naša rezervna snaga, moralna i religijska, i u tome je njeno viteštvo koje se mora isticati i poštovati.

Kada ga je po završetku osnovne škole u Mionici, brat Lazar odveo u Kragujevac na dalje školovanje, prvi put se u životu suočio sa nepravdom od strane gradske  dece koja su se rugala njegovom seljačkom odelu i opancima. Ali iznenada, jedan učenik iz viših razreda, četiri godine stariji od Živojina, isprečio se između njih, zapretio obesnim gradskim dečacima da ga više ne smeju zadirkivati, uzeo ga u zaštitu, odveo svojoj kući na ručak, pokazao mu prve zadatke iz matematike i postao mu najbolji drug. Bio je to budući vojvoda Radomir Putnik , koji će mu kasnije biti  stalni pretpostavljeni u vojničkoj službi. Pod njegovim  nadzorom  će Živojin Mišić biti đak na generalštabnoj pripremi, polagati oficirske ispite za đeneralštabnu struku, i čiji će iskreni saradnik, glavni oslonac, neizbežni komandant i veliki strateg,  biti u svim docnijim ratovima. I nerazdvojni drug do kraja života.

Autentičnu karakteristiku o vojvodi Živojinu Mišiću, dao je njegov potčinjeni u miru i ratu, divizijski đeneral Dragutin Milutinović: 

„Vojvodu Mišića upoznao sam bliže krajem 1896. i početkom 1897. godine, kada sam bio na službi u štabu dunavske divizijske oblasti, čiji je komandant bio đeneral Koka Milovanović, a načelnik štaba generalštabni major i ađutant Nj.V.Kralja, Živojin Mišić. Bio sam s njime u istoj kancelariji, koja je bila smeštena u zgradi gde se danas nalazi stara, delom porušena a delom prepravljena zgrada u parku ministarstva finansija. Vojvoda Živojin Mišić bio je simpatična figura. Rasta je bio nešto viši od srednjeg, suvonjav i sa elastičnim pokretima. U hodu je bio prav kao sveća. Boja kose i tena mu je bila više plava. Oči su mu bile graoraste i vrlo umne. Lice mu je bilo izbrazdano oštrim crtama, koje su mu davale izgled energičnog i žilavog čoveka. Osmejak mu je bio blag i simpatičan. Lepog ponašanja, taktičnog držanja i prijatnog glasa, on je davao izgled jednog dostojanstvenog ali pristupačnog čoveka. Prema svakome je bio predusretljiv, i izlazio je u susret i potpomagao je svakoga.“

Ponikao iz naroda, deleći njegovu sudbinu u miru, a posebno u ratu, Mišića je stalno bio sa narodom i vojskom: u rovu, kraj logorske vatre, pred odlučujući juriš, uz fijuk zrna, tutnjavu topova, jauk ranjenika i usklik pobednika. Najmanje, među pragmatičnim i često sebičnim političarima, predstavnicima krune, njihovim kabinetima i salonima.

Kao takav, uselio se u dušu srpskog naroda, unet u pesmu i smešten u legendu, nezaborav i trajanje dokle nas ima, do poslednjeg. 

Među onima koje je životom i delom nadahnuo, nalazi se i pesnik Vojislav Ilić Mlađi, koji je „Nad grobom vojvode Mišića“ izgovorio sledeće stihove:

Dosta si u strašnoj i krvavoj vojni

Vodio herojske, pobedničke čete

Sad počivaj mirno, veliki, pokojni

Spavaj, dobri sine, Otadžbine svete.

Svoju kap poslednju, ispivši iz čaše

Otišo si mirno iz zemne dubrave

Ko božanstven genij krepke rase naše

Izabranik Marsa i ljubimac slave.

Ovde, gde u neznan sve zasluge odu

A najlepše delo nepriznato bude,

Otadžbini ti si pružio slobodu,

A ona ti pruža: pregršt svoje grude!

Ko da si svoj poziv još unapred snivo,

Đačić iz malena sela Struganika

Ti si, još detetom, vidno pokazivo

Svu širinu duše budućeg vojnika.

Sav tvoj život slavni-o, dični pokojni, 

behu bitke, borbe, atmosfera tmurna

Istorija tvoja, o Vojvodo bojni,

To je cela naša istorija burna!

Ti nikad na zemlji bogatstvo ne vide...

Al sudbine puti tom su možda krivi

Poštenje s bogatstvom vrlo retko ide!

Blago siromahu koji večno živi!

Sad čekaju na te - o, Vojvodo vrli!

Raširenih ruku pokojnici davni:

Sinđelić i Veljko, Rajić neumrli, 

I Radomir Putnik-tvoj predhodnik  slavni!

Mića Živojinović