Nakon prvih velikih bitaka i pobeda Srpske vojske, pojavio se veliki broj ranjenika stacioniranih u Valjevu. Pristizanje i okupljanje vojnika, ranjenika i izbeglica uticala je da broj stanovnika dostigne cifru od 100.000, deset puta veću nego u mirnodopskim uslovima, a sam grad prema kazivanju dr Arčibalda Rajsa postane "glavni stan srpske vojske".

U takvim vrlo teškim uslovima počinju da rade i prve rezervne bolnice: Prva u zgradi vojne kasarne 17. puka, druga u artiljerijskoj kasarni, treća u kasarni 5. pešadijskog puka koja je od početka epidemije bila isključivo zarazna bolnica, i četvrta bolnica je bila u zgradi Gimnazije. Kako se sukob pojačavao, tako je sve veći broj ranjenika pristizao u Valjevo, pa su krajem septembra 1914. godine brojne kafane i hotelske prostorije stavljene na raspolaganje ranjenicima, a vlasnicima preostalih lokala u Valjevu naređuje se: „Da cele noći drže otvorene lokale kako ranjenici koji u toku noći dođu ne bi ostali na ulici“.

Ceo grad postao je bolnica. „Lako ranjeni su celog dana bili zakrčili valjevske ulice i prikupljali su se oko zavojišta radi previjanja, a u podne i uveče oko kazana..“ , a teško ranjeni sa očajanjem su čekali na red da budu pregledani. Zbog toga, problem lakih ranjenika morao je da se rešava organizacijskim merama kao što su: odred lakih ranjenika, bolnica lakih ranjenika i slično.

Važno je napomenuti da je u Valjevu tad bilo samo 26 lekara i to od njih nije ni polovina pružala medicinsku pomoć, već je radila druge poslove u sanitetu. Prema broju ranjenika koji je često bio preko 8.000, trebalo je bar 150 lekara. Saveznici su u bolnicama od 2.000 postelja imali 30–40 lekara. Dodatan problem pored ranjenika napravila je i epidemija tifusa. Zato je Vlada Srbije bila prinuđena da u pomoć pozove strane lekarske misije.