Живимо у веома тешком, неизвесном и несигурном времену, где смо у незaустављивом обликовању тока судбине, својом грешком и туђом жељом, много тога што је трајно сместили у пролазно.

Освртањем  за протеклим временима и у њему на једну узвишену личност, какав је војвода Живојин Мишић, покушавамо да спречимо укидање морала као друштвене категорије која прави јасну границу између добра и зла и не дозвољава брисање историјских судова, њихово исправљање, прекрајање па чак и поништавање према захтевима обневиделе политике лишене мудрости и будућности.

Живојин Мишић је рано спознао да су борба и стваралаштво, стрепња и одговорност, динамика и драматика, природно и нормално стање у човечијем битисању и делању и у том прозрењу, заснованом на српској историји, традицији и духовности, где су човечност и јунаштво у истој равни, својим војницима поручио: “У борби против непријатеља нека ваш мач буде молитва, и нека ваша молитва буде мач!“

Његово визионарство о Европи, после завршених ратова  и злодела којег су починили њени војници у Србији, ни данас није изгубило значај и актуелност. Мишић каже: „Нама су углавном проповедали  наивно-идиличан поглед на европску културу, а њихови црни бездани душе и историје су заобилажени и прећуткивани. Европа је погрешно разграничила добро и зло: херојски се убрајају у злочинце, а људи безвољни, плашљиви и патриотски умртвљени, уздижу се као честити. Само наивни људи могу мислити да је осмех увек добрoнамеран, да је наклон увек учтив, да је попустљивост увек разборита, да је ударац увек увредљив, да се нападом увек изражава непријатељство,  а причињавањем патње – мржња.“

Војвода Мишић и његово делање у миру и рату припадају малом броју оних српских великана који зраче родољубљем, духовношћу и вером у Бога и себе, и који достојанством, доследношћу и националним поносом привлаче и позивају на надахнуће у жељи за сједињавањем историје и уметности.

Његово храбро и  часно стремљење ка слободи – најузвишенијем циљу људског страдања и постојања – кроз сурова војно-политичка и дипломатска беспућа у којима се Србија нашла на почетку ХХ века, потврђује Мишићев таленат, знање, умеће, вештину и решеност официра и команданта да у незаустављивом току историје пронађе чврст ослонац једино у свом-српском војнику који, са празном торбом и пушком, а пуним срцем, укршта ратну срећу са далеко надмоћнијим и опремљенијим непријатељем и уобличава своју и туђу судбину.

У војној историји ретко ће се срести тако частан официр који је искреним односом према претпостављенима и потчињенима, све радио исправно да би ишао усправно. То  је човек који је светосавски подносио све тегобе дуготрајног војничког живота, окован немаштином и личном неизвесношћу,  при чему је за напоре у рату „награђиван“ неправдом у миру.

Славни војвода Живојин Мишић, није имао политичких амбиција. Напротив, животно и ратно искуство уверили су га да је политика „крвава и прљава борба за власт“. Али човек са високим образовањем, историјском савешћу, војничким ревновањем и колубарском завичајношћу, добро је разумео да политика може бити борба за слободу и опште добро само ако је у служби  Отаџбине, морално утемељена и потчињена националним и државним интересима.

Зато ће у својим рукописима за другу књигу „Стратегија II“, која није завршена ни објављена због преране  смрти, записати: „Српску политику од 1918. године, уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу, осим погрешног државног уређења, карактерише историјско незнање, југословенске заблуде, српски идеализам и одсуство будућности...“ 

Унеће међу њих и разговоре са својим земљаком, једним од најумнијих људи васељене, просветитељем и духовником светосавске снаге, оцем Николајем Велимировићем. Мишић пише: „Николајеве најлепше мисли представљају најтачније одговоре на искрена питања простих људи.  И сам његов духовни и морални живот привлачи људе њему и његовој речи. Његова величина је у његовом стрпљењу да са задовољством саслуша и онога ко му противречи. Рекао сам му да у нашем праштању не блиста само хришћанска врлина него и наша лакомисленост и површност. Праштамо оно што је неопростиво, када се праштање граничи са саучесништвом у злочину. Душе побијене невине деце, сестара, браће, мајки и наших очева проклињу нас јер их нисмо, не само осветили, него чак ни сахранили хришћански, ни имена написали на гробовима .  Сви унапред рачунају с тим да се Србин неће осветити па се и не плаше да понове злочин. Заборавили смо да је Господ рекао ,ко дигне  мач, од мача ће и погинути. А ми праштамо сваком и за све! Правимо се милостивији од  Христа Бога! Чудимо се и трагамо за узроцима наше кривице а она само што нам очи не истера. Удружили смо се са злима, ушли у заједничку државу са непријатељем и предали им се: погнули смо им главе, препустили земљу и народ и –опростили! А они се чак никад нису ни покајали за своје злочине.“

У узору Милунке Савић, дивио се свим женама и говорио да се женино витештво огледа у томе што је она била та која је обнављала српски дух увек када је био пред затирањем после великих ратова и великих изгибенија мушкараца. Она је својом изворном снагом рађања обнављала српску државу и чувала њене завете. Жена је та наша резервна снага, морална и религијска, и у томе је њено витештво које се мора истицати и поштовати.

Када га је по завршетку основне школе у Мионици, брат Лазар одвео у Крагујевац на даље школовање, први пут се у животу суочио са неправдом од стране градске  деце која су се ругала његовом сељачком оделу и опанцима. Али изненада, један ученик из виших разреда, четири године старији од Живојина, испречио се између њих, запретио обесним градским дечацима да га више не смеју задиркивати, узео га у заштиту, одвео својој кући на ручак, показао му прве задатке из математике и постао му најбољи друг. Био је то будући војвода Радомир Путник , који ће му касније бити  стални претпостављени у војничкој служби. Под његовим  надзором  ће Живојин Мишић бити ђак на генералштабној припреми, полагати официрске испите за ђенералштабну струку, и чији ће искрени сарадник, главни ослонац, неизбежни командант и велики стратег,  бити у свим доцнијим ратовима. И нераздвојни друг до краја живота.

Аутентичну карактеристику о војводи Живојину Мишићу, дао је његов потчињени у миру и рату, дивизијски ђенерал Драгутин Милутиновић: 

„Војводу Мишића упознао сам ближе крајем 1896. и почетком 1897. године, када сам био на служби у штабу дунавске дивизијске области, чији је командант био ђенерал Кока Миловановић, а начелник штаба генералштабни мајор и ађутант Њ.В.Краља, Живојин Мишић. Био сам с њиме у истој канцеларији, која је била смештена у згради где се данас налази стара, делом порушена а делом преправљена зграда у парку министарства финансија. Војвода Живојин Мишић био је симпатична фигура. Раста је био нешто виши од средњег, сувоњав и са еластичним покретима. У ходу је био прав као свећа. Боја косе и тена му је била више плава. Очи су му биле граорасте и врло умне. Лице му је било избраздано оштрим цртама, које су му давале изглед енергичног и жилавог човека. Осмејак му је био благ и симпатичан. Лепог понашања, тактичног држања и пријатног гласа, он је давао изглед једног достојанственог али приступачног човека. Према свакоме је био предусретљив, и излазио је у сусрет и потпомагао је свакога.“

Поникао из народа, делећи његову судбину у миру, а посебно у рату, Мишића је стално био са народом и војском: у рову, крај логорске ватре, пред одлучујући јуриш, уз фијук зрна, тутњаву топова, јаук рањеника и усклик победника. Најмање, међу прагматичним и често себичним политичарима, представницима круне, њиховим кабинетима и салонима.

Као такав, уселио се у душу српског народа, унет у песму и смештен у легенду, незаборав и трајање докле нас има, до последњег. 

Међу онима које је животом и делом надахнуо, налази се и песник Војислав Илић Млађи, који је „Над гробом војводе Мишића“ изговорио следеће стихове:

Доста си у страшној и крвавој војни

Водио херојске, победничке чете

Сад почивај мирно, велики, покојни

Спавај, добри сине, Отаџбине свете.

Своју кап последњу, испивши из чаше

Отишо си мирно из земне дубраве

Ко божанствен гениј крепке расе наше

Изабраник Марса и љубимац славе.

Овде, где у незнан све заслуге оду

А најлепше дело непризнато буде,

Отаџбини ти си пружио слободу,

А она ти пружа: прегршт своје груде!

Ко да си свој позив још унапред сниво,

Ђачић из малена села Струганика

Ти си, још дететом, видно показиво

Сву ширину душе будућег војника.

Сав твој живот славни-о, дични покојни, 

беху битке, борбе, атмосфера тмурна

Историја твоја, о Војводо бојни,

То је цела наша историја бурна!

Ти никад на земљи богатство не виде...

Ал судбине пути том су можда криви

Поштење с богатством врло ретко иде!

Благо сиромаху који вечно живи!

Сад чекају на те - о, Војводо врли!

Раширених руку покојници давни:

Синђелић и Вељко, Рајић неумрли, 

И Радомир Путник-твој предходник  славни!

Мића Живојиновић