Након првих великих битака и победа Српске војске, појавио се велики број рањеника стационираних у Ваљеву. Пристизање и окупљање војника, рањеника и избеглица утицала је да број становника достигне цифру од 100.000, десет пута већу него у мирнодопским условима, а сам град према казивању др Арчибалда Рајса постане "главни стан српске војске".

У таквим врло тешким условима почињу да раде и прве резервне болнице: Прва у згради војне касарне 17. пука, друга у артиљеријској касарни, трећа у касарни 5. пешадијског пука која је од почетка епидемије била искључиво заразна болница, и четврта болница је била у згради Гимназије. Како се сукоб појачавао, тако је све већи број рањеника пристизао у Ваљево, па су крајем септембра 1914. године бројне кафане и хотелске просторије стављене на располагање рањеницима, а власницима преосталих локала у Ваљеву наређује се: „Да целе ноћи држе отворене локале како рањеници који у току ноћи дођу не би остали на улици“.

Цео град постао је болница. „Лако рањени су целог дана били закрчили ваљевске улице и прикупљали су се око завојишта ради превијања, а у подне и увече око казана..“ , а тешко рањени са очајањем су чекали на ред да буду прегледани. Због тога, проблем лаких рањеника морао је да се решава организацијским мерама као што су: одред лаких рањеника, болница лаких рањеника и слично.

Важно је напоменути да је у Ваљеву тад било само 26 лекара и то од њих није ни половина пружала медицинску помоћ, већ је радила друге послове у санитету. Према броју рањеника који је често био преко 8.000, требало је бар 150 лекара. Савезници су у болницама од 2.000 постеља имали 30–40 лекара. Додатан проблем поред рањеника направила је и епидемија тифуса. Зато је Влада Србије била принуђена да у помоћ позове стране лекарске мисије.